(Odlomak iz knjige „San o Srbiji“ Vesne Mališić)
Bilo je jasno da ozdravljenje društva može da počne samo od tih najbolnijih mesta. Ne možemo da smenjujemo Dušanku Đogo iz Upravnog odbora plivačkog društva „Partizan“, nego šefa Državne bezbednosti. Ta priča, na žalost, do danas se nije završila. Zbog blokade u republičkom parlamentu i zbog veštine i žilavosti tih ljudi, koji su uspeli da pronađu saveznike na raznim stranama, sada je pat-pozicija. Međutim, ispod leda mnogo vode teče. I osim što još uvek za neke ljude postoji opasnost za fizičku egzistenciju, jer nije isključeno da se konsoliduju eskadroni smrti i da opet pronađu nekoliko ubica koji će obaviti još po neki posao, siguran sam da je kretanje društva nezaustavljivo.
Inače, naknadno smo dobili i informacije šta se zaista dešavalo u vojsci tokom septembra i oktobra. Doznali smo da su se u svim kasarnama održavali sastanci na kojima su komandanti jedinica držali političke govore koji su, u stvari, bili instrukcija u vezi sa izborima. Za DOS su rekli da su fašisti, plaćenici, izdajnici, neprijatelji, da njihova pobeda vodi kolonizaciji i okupaciji zemlje, da je Milošević jedini koji se bori za slobodu i nezavisnost zemlje, da postoje podaci da ja radim za NATO, da sam ubačen da organizujem kontrarevoluciju i rušenje ustavnog poretka i predaju zemlje strancima.
Dobili smo informaciju 12. septembra da postoji naredba da se vojska povuče iz garnizona kao da se priprema za rat. Nismo tada znali šta je smisao te akcije. Mislili smo da se radi o izmeštanju vojske da bi se eventualno sprečila blokada kasarni i krstili smo se da im to pada na pamet, jer nikada vojska nije bila predmet našeg interesovanja i naših aktivnosti. Ali, kasnije smo saznali da su oni, u stvari, pripremali vojsku da napadnu neke osvojene objekte. Vojska je bila u mobilnom stanju da bi mogla lakše da interveniše. I to je bila Miloševićeva ideja, da ima spremnu vojsku protiv svog naroda. Naknadno smo saznali da su oni 4. oktobra dobili nalog da izdvoje najpouzdanije i najodlučnije vojnike, da im podele bojevu municiju i da oni budu upućeni da ruše blokade na putevima.
Nas je šokirala informacija da su još 9. oktobra, tri dana posle inauguracije, iz Beograda slate depeše sa naređenjem da se vojska stavi u pripravnost i da neke jedinice krenu ka glavnom gradu, naoružane bojevim naoružanjem i da oslobode zauzete objekte. Dakle, ta ideja da je vojska mogla da bude iskorišćena u nekoj fazi bila je živa od septembra sve do sredine oktobra
Oni nisu imali naređenje da pucaju, već je u njihovim nalozima pisalo da će im komanda dati nalog kako da se ponašaju. Ali vojnici se sa bojevom municijom, to je jasno, šalju u rat, ne na demonstracije ili manevre. Međutim, nas je šokirala informacija da su još 9. oktobra, tri dana posle inauguracije, iz Beograda slate depeše sa naređenjem da se vojska stavi u pripravnost i da neke jedinice krenu ka glavnom gradu, naoružane bojevim naoružanjem i da oslobode zauzete objekte. Dakle, ta ideja da je vojska mogla da bude iskorišćena u nekoj fazi bila je živa od septembra sve do sredine oktobra. Prema tome, priča da je vojska delovala u skladu sa Ustavom je prazna priča. Naknadne informacije unosiće verovatno i dalje novo svetlo u oktobarske događaje. A one nisu stizale samo iz vojske i policije.
Javili su mi se odmah i ljudi iz službe za privredni kriminal i ispričali mi užasne priče o upletenosti svih ljudi iz establišmenta u prljave poslove. Na primer, pare koje su određene za lekove deci oboleloj od raka sa Onkološke klinike, završile u „Košavi“ za kupovinu televizijske opreme. Pare koje su generalno išle za lekove završavale su u JUL preko Fonda za zdravstvo. Ispričali su mi o umešanosti sinova raznih funkcionera i ministara u kriminalne finansijske transakcije. Bilo je šokantno saznanje da je tokom noći 5. ili 6. oktobra neko praktično uništio bazu podataka o privrednom kriminalu u kojoj su se čuvali i podaci o kriminalu nekih političara ili njima bliskih ljudi. Politički cenzori su mogli da zaustavljaju sudske postupke ako se dođe do imena nekog političara koji je zaštićen, ali su svi podaci do kojih je ta služba dolazila čuvani. Na sreću, mnogo tih podataka nalazi se sačuvano i na drugim disketama, tako da se većina dokaza o kriminalnim radnjama u privredi nalazi, privatno, kod desetak ljudi.
Bilo je šokantno saznanje da je tokom noći 5. ili 6. oktobra neko praktično uništio bazu podataka o privrednom kriminalu u kojoj su se čuvali i podaci o kriminalu nekih političara ili njima bliskih ljudi. Politički cenzori su mogli da zaustavljaju sudske postupke ako se dođe do imena nekog političara koji je zaštićen, ali su svi podaci do kojih je ta služba dolazila čuvani
Čim je represivni režim počeo da se povlači, otvorila se mreža upletenosti i vezanosti političara, kriminala i ljudi iz policije koji su sprečavali njihovo otkrivanje. Zbog toga je ključna buduća vlada. Ona mora da bude čista. U njoj ne sme da bude niko ko telefonskim pozivom može da zaustavi neki postupak. Drugo, važno je i da sudstvo bude očišćeno i da u njemu rade ljudi sa kredibilitetom. Treće, važno je javno mnjenje koje mora svaku zloupotrebu da objavi. Više nikada ne sme da se desi da u novinama postoji optužba da je neko zloupotrebio položaj, a da se javni tužilac ne pojavi da kaže da li je to tačno ili nije. To je trougao koji mora da funkcioniše. Neki će kroz tu mrežu proći, ali one najkrupnije ribe moraju da ostanu u mreži. Siguran sam da posle 23. decembra, bar za najkrupnije ribe i bar za najveće zloupotrebe, sledi niz sudskih postupaka.
I baš kad smo počeli da razmišljamo kako da temeljno preuredimo državu posle pobede, mesec dana posle izbora, Milošević ponovo ulazi u euforiju, u bekstvo od realnosti, i ponaša se kao da njegovo vreme nije prošlo. Grozničavo kao što je vodio ovu zemlju, sad pokušava da od svoje partije napravi ono što je bila Srbija – njegov talac. Njemu je očigledno stalo samo do sebe, da sebi nekako napakuje imunitet, da se pojavi kao regularni političar, ali ne da bi se bavio politikom, nego da bi se zaštitio. On, zapravo, kupuje imunitet. I kupuje ga bezobzirno, uništavajući svoju partiju koja je za njega krpa za brisanje cipela. Ovih poslednjih mesec dana on je iz faze depresije, kada je tražio zemlju u koju bi mogao da ode, ali nije mogao da je nađe, padao u fazu euforije, sa geslom: „Pobedićemo ih ponovo“. Na poslednjem sastanku svoje partije bio je 12 minuta i poručio članstvu da nema potrebe da se bave prošlošću, jer ih čekaju izbori na kojima će da pobede. Garantovao je da se za 100 dana SPS vraća na vlast. Za to je dobio aplauz.
Grozničavo kao što je vodio ovu zemlju, sad pokušava da od svoje partije napravi ono što je bila Srbija – njegov talac. Njemu je očigledno stalo samo do sebe, da sebi nekako napakuje imunitet, da se pojavi kao regularni političar, ali ne da bi se bavio politikom, nego da bi se zaštitio. On, zapravo, kupuje imunitet. I kupuje ga bezobzirno, uništavajući svoju partiju koja je za njega krpa za brisanje cipela
Moje informacije govore da Milošević, bez ikakvog prava, zove šefa javne bezbednosti, zatim Milana Milutinovića i mnoge druge ljude, da viče na njih, preti im, naziva ih izdajnicima, kao da je kralj. On se ponaša kao svrgnuti kralj koji je ipak kralj, jer pripada kraljevskoj lozi. Ne shvata da je izgubio izbore i da je sada samo obični građanin, nego se ponaša kao da je samo privremeno odsutan sa prestola. Njegovi dojučerašnji saradnici posmatraju ga kao čoveka koji je na smrt bolestan, ali iz pristojnosti to ne mogu da mu kažu i trpe njegovo maltretiranje. Pošto im je ranije naređivao, bio im je šef i sudbina, sada imaju obzira prema njemu, sećajući se njegove osionosti i moći. I to što ga čuva vojska i policija deo je aranžmana koji je napravio možda i te noći kada su se videli Pavković, Koštunica i on. Verovatno je tražio da mu se dozvoli da koristi objekat koji je pod vojnom kontrolom i da je, boraveći u njemu, zaštićen, jer vojska navodno čuva objekat, a u stvari čuva njega. To je stanje koje ne može dugo da traje. Početkom januara mi moramo da definišemo prava.
